Љубиње

Између Требиња и Мостара, на ободу питомог Љубињског поља, простире се општина Љубиње. Заузима површину од 320 километара квадратних, коју према прелиминарним резултатима пописа из 2013. године, насељава око 3 700 становника. Само градско насеље броји око 2 700 житеља. У Љубиње је могуће доћи са сјеверо-запада, из правца Стоца, или са југо-истока, из правца Требиња.

Природно окружење овог краја прошарано је бројним крашким облицима, пашњацима, засадима дувана, а украшено плодним пољем.

Први пут, у писаним изворима, Љубиње се помиње у XIV вијеку. Мноштво некропола стећака свједоче о бурној и занимљивој историји овог краја. Стилизованим натписима, димензијама и облицима, стећци представљају прворазредну културну и туристичку вриједност. У средњем вијеку, овај крај био је под влашћу Немањића. Још увијек су жива предања о Светом Сави. Љубиње је кроз историју било значајно средиште – у вријеме средњег вијека било је самостална жупа, сједиште кадилука у вријеме турске окупације, коатар за вријеме аустро-угарске управе, те срез за вријеме Краљевине СХС.

Љубиње је у бившој Југославији било познато по производњи најквалитетнијег дувана. Поред овог производа, привреда се заснивала, а заснива се и данас на екстензивном сточарству. Очувана животна средина, те повољна клима утицали су на дуговјечност становништва овог краја. Поред тога, становници Љубиња су изразито високи растом, што је, вјерује се, условило да овај град има веома успјешан одбојкашки клуб.